Eksluzivan interviju koja je naša saradnica Gorana Romčević uradila na Circo Loco party-u u Amsterdamu, sa brazilskim producentom i jednim od najkvalitetnijih producenata danas u svetu elektronske muzike Gui Boratto-om.

“Gui Boratto, talentovani brazilski producent, jedan je od najperspektivnijih umetnika na polju elektronske muzike, čiju muziku karakteriše fuzija techno ritmova, prepoznatljivih melodija i bogatih harmonija. Njegov vrtoglavi uspon započet je prošle godine albumom Chromophobia, izdatim za renomirani Kompakt, a brojni hit singlovi i remixi našli su mesto u setovima mnogih poznatih dj-eva. Kombinacijom nenadmašnog sluha, tehničkog umeća i scenske harizme, Gui puni klubove širom sveta, a mi smo imali sreću da ga slušamo u Amsterdamu na Circo Loco žurci povodom Queensday-a, 30. aprila 2008. Uhvatili smo ga pre leta za Španiju da nam kaže nešto o sebi, aktuelnim trendovima, budućim planovima …”

Kako bi opisao muziku koju smo slušali u tvom live act-u?

Teško je reći, to je pomalo techno, pomalo… Zapravo, jedan novinar je pre dve godine opisao moju muziku kao emo-techno i ja se potpuno slažem s njim, pošto je to stvarno melodičan, spor techno.

Odakle dolazi tvoja inspiracija za stvaranje?

To je moja ćerka od tri i po godine! Naročito za poslednji album Chromophobia, koji je nastajao uglavnom tokom dana, dok je ona učila da hoda. Pošto mi je studio u dnevnoj sobi u kući, svakog jutra sam je gledao kako puzi i igra se… Ona mi je, definitivno najveća inspiracija.

Da li imaš klasično muzičko obrazovanje?

Imam, mama me je terala da studiram klavir, a ja sam bio duboko u rokenrolu. Gitara je moj prvi i glavni instrument, kao maternji jezik, ali pošto sam želeo da studiram gitaru, morao sam da pohađam i časove klavira uporedo. Sada sam joj zahvalan, jer sam se nekoliko godina kasnije zainteresovao za semplere, sekvencere i sintisajzere, postao veoma blizak sa tonalitetima koje sam naučio kroz časove klasične muzike. A što se gitare tiče, bio sam u Black Sabbath fazonu, to je veoma spor heavy metal… tako da je odgovor – da, sviram gitaru i klavir.

Svirao si gitaru u nekom bendu?

Imao sam dva - tri benda sa regularnom postavkom - gitara, bas gitara, bubnjevi. Ali naš bubnjar je otišao na studije medicine, a u to vreme moj brat se vratio iz Francuske u Brazil. Pod njegovim uticajem, bubnjara smo zamenili ritam mašinom. Dosadio mi je kliše – regularni, obični rok and roll i počeo sam da slušam bendove kao Cure, New Order, Depeche Mode, Sisters of Mercy… Napustio sam sviranje gitare i promenili smo bend u potpunosti. To je moje prvo iskustvo sa automatizacijom muzike i okretanje elektronici.

Šta je novo kod tebe? Šta spremaš?

Rezervisao sam maj i jun da se usredsredim na novi album koji treba da izađe u septembru ili oktobru, najkasnije u januaru, zavisi od mog rasporeda. Izaći će za etiketu Kompakt.

Da li već imaš ideju kako će novi album zvučati?

Muzika je moj vodič, posle nekoliko traka naći ću svoju stazu, svoj put, i za sad ne znam da li će biti slično ili potpuno različito od Chromophobia-e. Muzika jednostavno teče, ne sledim nikakvu formulu, mrzim formule.

Na početku karijere radio si za velike etikete – EMI, BMG, Virgin, a onda si se preorjentisao na Kompakt i andergraund lejblove. Zašto, šta se promenilo u tvojoj glavi?

Smučile su mi se velike kompanije, a uporedo dok sam radio kao muzički inženjer, pravio sam i svoj techno, pa sam odlučio da se više fokusiram na sopstvenu muziku i da je pošaljem nekim etiketama, npr Kompakt-u. Jako sam srećan što je to uspelo, jer nisam želeo više da referišem direktoru jbne kompanije. Rešio sam da nastavim sam.

Ko je, u muzičkom smislu, najviše uticao na tebe i koga od kolega najviše voliš da slušaš?

Ja sam fan bendova iz 80-ih, Echo and the Bunnymen, Depeche Mode, The Sisters of Mercy, ali volim i Terry Raily - a, Quincey Jones - a… Veliki sam fan Roberta Babicza, poznatog i kao Rob Acid. On je majstor među producentima i jako volim njegov rad. Više cenim producente nego dj-eve, ali dj kog zaista obožavam je Superpitcher. Njegovi setovi su vrlo sentimentalni, pomalo mračni, ali i melodični u isto vreme…On je zaista super cool tip. Prvi omiljeni kompozitor mi je Šopen, a drugi Betoven, obožavam njegovu strast i boje.

Šta je to sa Latinskom Amerikom, Brazilom, Argentinom – zašto taj deo sveta obiluje talentovanim imenima?

U Brazilu imamo žurke od ponedeljka do ponedeljka i u tome je poenta. Žurke u Evropi su uglavnom vikendom, a u Brazilu imamo velike klubove, kao i male opuštene klubove, gde gostuju svi internacionalni dj-evi… Divno je, ljudi su veoma ljubazni i prijateljski nastrojeni, zato je dole tako ludo.

Šta misliš o minimal techno-u i trendu minimalizacije ?

Ja sam zaista duboko u melodijama i harmonijama, ne podnosim jbni minimal techno. Mnogi stiču pogrešnu sliku o mojoj muzici, možda zato što sam iz Kompakta koji je techno label. Jedan od njegovih osnivača i vlasnika, Wolfgang Voigt, jedan od pionira minimal techno-a, moj kralj, koji je počeo da izdaje ‘91 pre Plastikmena. Kako god, zbog Kompakt-a, ljudi me svrstavaju u kategoriju minimal techno lika, a ja to mrzim. Mislim da je minimal super dosadan, ne mogu da ostanem na podijumu duže od 3 minuta. A trend minimala zaista više nema smisla.

Da li imaš omiljeno mesto na kom si nastupao, koje te specijalno uzbuđuje?

Postoji mesto u kom nikad nisam svirao, a celog života sam u njega zaljubljen – to je Prag u Češkoj. Obožavam taj grad. Što se mojih gigova tiče, volim Nemačku, Panorama bar u Berlinu je predivan. U Amsterdamu sam nastupao u Klubu 11 u oktobru i bilo je fenomenalno. Jedan od mojih omiljenih klubova je The Edge u Sao Paolu, koji je izglasan za treći najbolji klub na svetu. Iako me boli … za top liste, za mene to je prvi klub, i većina artista tamo nastupa za džabe, Marko Bailey, Richie Hawtin, Adam Bayer, Michael Mayer … Svi vole da nastupaju tamo jer je atmosfera neverovatna, a klub prima samo 450 ljudi …

Za kraj, možeš li da otkriješ tajnu – sledeće izdanje, saradnja, sledeći partner?

Vrlo sam ponosan jer me je kontaktirao jedan od mojih omiljenih producenata svih vremena, sjajan producent s početka 90-ih – Tim Simenon, osnivač Bomb the Bass. On je radio za Bjork, Depeche Mode…Dobio je traku Saint Marka Lanegana iz Queens of Stone Age, ex Screaming Trees, a ja sam uradio remix za njega. Zapravo, to je malo više od remixa, jer sam snimio živu gitaru. Jako sam srećan što mu se sviđa moj rad, pošto sam ja veliki fan njegovog rada. On je Malezijac koji je odrastao u Londonu, a u Amsterdamu je poslednjih 10 godina. Trebalo je da mu se javim dok sam ovde, ali raspored mi je jako gust… To je moje sledeće izdanje - saradnja s njim!

by Gorana Romčević